ŠARM HOMEOPATIJE

ŠARM HOMEOPATIJE autorke Anne Vervarcke je nova knjiga u izdanju Udruženja za klasičnu homeopatiju “Hahnemann”

Knjiga se može kupiti u prostorijama Udruženja za klasičnu homeopatiju “Hahnemann” ili naručiti putem maila: homeons@gmail.com
Cena knjige je 800 dinara.

 

 

Malo više o knjizi

Ovo je prva knjiga autorke Ane Vervarke napisana na engleskom jeziku koja je namenjena profesinalnim homeopatama u kojoj objašnjava svoje viđenje vitalnog poremćaja. S obzirom da bolest nije ništa sem konceptu nalik poremćaj na vitalnom nivou, izazov je shvatiti i uočiti koherentan, simboličan obrazac prikazan od strane pacijenta. Kada uspemo da prepoznamo ovaj obrazac gledamo poremćaj u oči i u isto vreme imamo odgovor za isceljenje. Kada se ovo postigne Šarm homeopatije daje najbolje od sebe.

Ana Vervarke (15.10.1952., Ostende, Belgija) petnaest godina je bila direktor i predavač u “Centru za klasičnu homeopatiju” u Luvenu. Ovaj centar organizuje petogodišnje studije iz klasične homeopatije u Flandriji, godišnje seminare i postdiplomske kurseve.

Ana Vervarke, koja je završila studije u Blumendalu i Amersfortu, drži privatnu kliniku od 1989. godine. Od 1990. godine predaje na CKH, koji je sama osnovala, a od pre nekoliko godina drži i seminare u inostranstvu. U Belgiji drži postdiplomske studije jednom mesečno sa uživo prikazivanim slučajevima na osnovu kojih se izdaje godišnjak.
Nakon pohađanja brojnih seminara, istraživanja, prakse i predavanja tokom više od petnaest godina ona je pravi majstor umetnosti homeopatije.

1999. godine izdala je: “Klassieke homeopathie: niet te geloven?!”, a 2005. godine: “250 Jaar na Hahnemann”, obe na holandskom jeziku. Ove knjige su u suštini informativne za širu čitalačku javnost koja želi da se upozna sa homeopatijom.

 

Sadržaj iz knjige

Sadržaj knjige
Predgovor 3
Uvod 5
PRVI DEO 9
ČARI HOMEOPATIJE 9
Na putu ka normalnom ili boljem 9
Šta je bolest: ključno pitanje 13
Koliko visoko i koliko duboko? 15
“Ista stvar od koje su i snovi sačinjeni” 18
Svaka moguća supstanca 20
Fenomenologija 26
Ceci n’est pas une pipe 31
Gledano ljudskim očima sunce će uvek izlaziti i zalaziti 33
Na vulkanima 36
Koherentni sistem zvani “čovek” 39
Kategorije 39
Opservacija životinjskih lekova 43
Reči carstava 43
Homeopate u zemlji čuda 44
Morska sirena kao lek? 48
Zaključci 49
Kako prepoznajemo obrazac kod pacijenata? 52
Pitanje “zašto” 56
O mijazmima: o čemu mi ustvari govorimo? 65
Misija 69
DRUGI DEO 71
SLUČAJEVI 71
Slučaj 1: Kašalj od ranog detinjstva 71
Slučaj 2: Bez mame 77
Slučaj 3: Olovo pretvoreno u zlato 91
Slučaj 4: Koža treba da zaštiti 97
Slučaj 5: Snaga da pokažeš 103
Slučaj 6: Lepi, okrugli dugi zvuci 109
Slučaj 7: Krajnja redukcija 121
Slučaj 8: Unutar pravila 127
Slučaj 9: Biti sa malim 139
Slučaj 10: Volim da ne radim ništa 151
Slučaj 11: Fascinirana vampirima 163
Slučaj 12: U mojoj bašti 175
BIBLIOGRAFIJA 187

 

anne-knjiga-vDelovi iz knjige

Šta je bolest: ključno pitanje

Napredak uvek postoji, jer neko postavlja pravo pitanje.

Naš prvi i osnovni princip kao iscelitelja je da pokušamo da iscelimo. Evo šta je Haneman napisao u svom prvom aforizmu: “Prva i jedina misija lekara je da vrati bolest u zdravlje, da izleči”. Kako bi ovo postigli suština je da znamo razliku između isceljenja i posledica, što je prilično jednostavno. Sve ima posledicu: razgovor, šamanski ritual, šolja biljnog čaja, naučno istraživanje, dijeta, masaža, lek, nagrada, sport, sudbina, nada i poverenje. Mnoge posledice izazvane takvim stvarima su korisne, ali ne mogu sve da izleče. Mnoge netoksične, biološke, prirodne, holističke ili terapeutske intervencije nisu dovoljne da dovedu do potpune transformacije koja vodi ka harmoniji i zdravlju. Da bi to učinile one moraju da dotaknu osobu na vitalnom nivou.

Iako je homeopatija počela kao isceljujući metod koji se fokusira na izlečenju fizičkih bolesti, revolucionarno mišljenje da je svaka bolest smeštena na vitalnom nivou prisutno je od samog početka. Drugim rečima: i fizičke i mentalne bolesti su izraz poremećaja na vitalnom nivou. Ali šta je tačno ovaj vitalni nivo?

Čuveni aforizam 9 u Hanemanovom “Organonu” kaže “U zdravom stanju čoveka duhovna vitalna snaga, dinamizam koji oživljava materijalno telo, vlada neograničenim uticajima i održava sve delove organizma u savršenom, harmoničnom, zadivljujućem delovanju vezano i za senzacije i za funkcije, tako da naš razum obdaren rezonovanjem može slobodno da primeni ovaj zdravi instrument življenja u više svrhe našeg postojanja.”

Definicija vitalne sile je parafraza: ono što pravi razliku između leša i živog bića (aforizam 10: “Materijalni organizam bez vitalne sile nije sposoban da oseti senzaciju, da funkcioniše, da se samoodržava, on dobija sve senzacije i performanse svih funkcija života jedino u smislu nematerijalnog bića (vitalni princip) što oživljava materijalni organizam u zdravlju i bolesti”).

Čini se da pričamo o samom životu.

U aforizmu 148, u šestoj i poslednjoj verziji Organona, Haneman kaže: “Prirodnu bolest ne smemo shvatiti kao štetnu materiju koja čuči negde u čovekovom telu, već da ona nastaje štetnim spiritualno sličnim, konceptualnim agensom, koji kao vrsta zaraze narušava u svom instinktivnom postojanju spiritualno sličnog (konceptualnog) principa život u organizmu, mučeći ga kao zao duh i terajući ga da proizvodi određene tegobe i poremećaje u regularnom toku svog života. (…)”. Reči “spiritualno slično” i “konceptualno” ovde su jako važne. Da li to znači da je bolest koncept? Ja mislim da jeste i u narednom tekstu pokušaću da objasnim zašto.

Pošto se princip života može izjednačiti sa samim životom, nastaje sledeći iskaz: bolest je izraz poremećaja samog života. Ovaj poremećaj je nematerijalan i konceptualan. Ovo ćemo takođe dalje istražiti.

U svakom slučaju, ono što nas je Haneman naučio i što nam pokazuje homeopatska praksa je da mi tretiramo pacijenta, a ne bolest. Zbog toga je neophodna individualna preskripcija jednaka poremećaju u toj osobi, bez obzira kakva je patologija.

Slučaj 6: Lepi, okrugli dugi zvuci

Muškarac, rođen 1978. godine, tehničar

Prva konsultacija 11.04.2005.

P: Došao sam zbog mog psihičkog stanja: ja sam nervozna osoba. Voleo bih da pronađem odmor/mir… I da pronađem snagu da se nosim sa stvarima.
H: Kakvim stvarima?
P: Ja pušim džointe… I cigarete takođe… Ne podnosim uvek alkohol dobro…
H: Kako bi želeo da bude?
P: Želeo bih da se oslobodim svojih navika… Da to koristim sa vremena na vreme… Da u određenm vremenu mogu da prestanem… Alkohol nije prava navika, ali kada izađem sa prijateljima… Iskreno govoreći nisam ulagao baš puno napora do sada… A sa cigaretama ne vidim puno koristi jer one idu zajedno sa pušenjem džointa… A to ima veze sa unutrašnjim mirom… Ja sam užurbana pčela… Samo mirno da sedim: ne mogu to da uradim… Mogu kada sam na odmoru, ali ne u svakodnevnom životu… Smirim se kada popijem pivo ili popušim džoint… Ali to nije jedini razlog zbog kog sam ovde… Želim da radim na sebi kao osobi… Imam dvadesetosam godina i nemam puno saznanja o sebi… Ko sam ja kao osoba… Ne usuđujem se da ispoljim svoje ideje… Radije ću pitati druge za savet… Nemam dovoljno samopouzdanja u svoje mogućnosti…
H: Na koji način bi želeo da radiš na tome?
P: Nemam plan… Ne prihvatam mirno stvari… Nisam onaj koji razmišlja niti filosof… Možda mi u tom smislu nešto nedostaje… Nedostaje mi karakter, da zagrizem za nešto… Ili napravim plan… Ja sam introvertan… Nisam neko ko puno priča… Uvek sam bio neko ko radi… Hoću da sam mirniji u životu…
H: Zašto?
P: Možda propustim nešto… Ne živim onako kako bih hteo, ne živim… Ljudi oko mene to rade, shvatajući stvari… Praveći svoje limite…
H: Imaš osećaj da ne živiš kako bi hteo?
P: Da imam to saznanje o sebi znao bih… Kao okruženje ili politika… Svestan sam marketinga… Ne vodim se time… Ali to je o meni samom: kada postane suviše lično ja se zatvorim… Kao na primer, moja devojka želi bebu, a ona već dugo čeka, ali kad me pita šta je to što te sprečava…
To nije novac, to nije racionalno, ali još uvek je nešto… Nisam spreman još uvek… Ne poznajem dovoljno sebe… Kako da vodim nekog malog kada ne znam da vodim ni sebe… Kada ona počne da priča o tome nadolazi osećanje nervoze i ja prekidam priču.
H: Kakav je taj osećaj nervoze?
P: Nešto u mom želucu… Ili svuda… U mojim mišićima… (gest pokazuje ruke)… Kao tenzija…
H: Kakva je ta nervoza, osećaj tenzije?
P: Kao biti na 1,5 kada je 0 opušteno, a 10 maksimalna tenzija… U mišićima… Takođe i u nogama… Češanje (gest) i onda se opušta… Zato ne mogu mirno da sedim… Šta svi imaju kada zahtevaju… Pritisak… Stres… To određuje moj život… Jednostavno se ne osećaš smireno… Ja mislim da je to teret koji ljudi vide… Osećaj stresa i to me čini nesigurnim… To zamara… Sa džointom ili pivom je mekše… Ili to sakriješ.
H: Opiši mi to malo.
P: To je stres u mišićima.
H: Šta podrazumevaš pod stresom?
P: Tenzija… Golicanje u mišićima.
H: Još malo… Kako je to?
P: Uznemirujuće… Zato ne sediš mirno… Kretanje poboljšava… Možda je to moje biće… Takav sam… Veoma nervozan osećaj… Nisi u mogućnosti da mirno sediš… Kada pročitam nešto o ADHD, onda pomislim da sam ja blaža verzija toga…
H: Šta u vezi toga ti imaš, a šta nemaš?
P: Nervozu i nemogućnost da mirno sediš… Imaš potrebu za stvarima koje te smire… Vrsta uznemirenosti kada treba nešto da naučiš… Moje znanje nije više od ovoga…
H: A šta u vezi sa uznemirenjem kada nešto treba da naučiš?
P: Jer ne mogu da sedim mirno… I to iritira profesore… Ne možeš da držiš knjigu satima… Moje ocene nisu bile dobre… Moja koncetracija nije bila dobra… Zauzet sa deset stvari u isto vreme… Nisam fiksiran za jedno… U mom poslu to nije problem… Imam posao sa puno slobode… Moram puno da vozim… Često sam…
H: Nisi u mogućnosti da mirno sediš: kako je to?
P: To je bubnjanje… Tapkanje stopalima… Crtam (škrabam)… Takođe i prebiram po žicama… Ali, to kao da više ne uznemirava druge… Moram da vam kažem još jednu stvar: kada sam imao dvanaest godina moji roditelji su se razveli… I tek od pre dve godine mogu o tome da pričam.
H: U čemu je bio problem?
P: Bio sam ljut na oca… Moji roditelji su se svađali godinama… Bio sam tako razočaran u oca… Moja majka nije pričala o tome… Ona me voli… Ne priča puno… Pokazuje ljubav dajući ti nešto… Ista stvar je u meni i uznemirava me…Ne pokazujem joj ljubav često… Kao i sa mojom devojkom: volim je puno, ali joj to ne govorim… Ne znam šta me sprečava… Nisam toliko telesan…
H: Kakav je tvoj osećaj u vezi sa razvodom?
P: Osećao sam se pogrešno… Dok to nije bilo u redu… Ono što mi je nedostajalo bili su ljubav i pažnja… Sada vidim da u meni postoji strah da to neću moći da dam svojoj deci… Tu toplinu… Moja majka je morala da vodi računa o troje dece i da radi… Ona nije bila dobra u pružanju pažnje… Nedostajalo mi je to u mladosti…
H: Pa…
P: U srednjoj školi mi je bilo jako teško… Bio sam nervozan… Imao sam problema sa nekim nastavnicima… Jednom su me izbacili iz škole… Nisam imao dobre ocene… Morao sam da idem u niži razred… Moji roditelji su se razveli; nisam imao razumevanja od strane rođaka… Osećao sam da nisam cenjen.
H: Šta pod time podrazumevaš?
P: Od svoje osamnaeste godine prilično sam zadovoljan sobom… Ali ceo period pre toga gledao sam na sebe kao gubitnika… Ne baš, ali kao: “nikad nećeš postići ništa”… Postigao sam nešto… Važan sam za društvo… Zašto mi ne daju neke pozitivne reakcije, zašto uvek negativne???… Ugledao sam se na osobe manje važnosti jer sam imao tako malo samopouzdanja.
H: A šta sa nervozom?
P: To počinje od osnovne škole pa nadalje… Moji obrazi su bili izujedani iznutra… Moje usne su bile izgrižene… Grickao sam nokte… Sve te navike… Ne mogu da se borim protiv toga… To je tako… Taj stres… Mobilnost.
H: Znači bolje ti je kad se krećeš?
P: I ja sam užurban u mojim pokretima… Takođe i glavom… … Kada sedim mirno počinjem da osećam tenziju u mišićima… Kada govorim onda je manja.
H: A kad si, na primer, u bioskopu?
P: Onda je to negde u pozadini… Kada sviram onda mi to ne smeta… Kada igram fudbal ja sam u redu… To nije tako težak teret. To ne čini da idem kroz život depresivan… Ja sam se na neki način pomirio sa tim… Ignorišem to pomalo… Nikad mi nije palo na pamet da uradim nešto u vezi sa tim…
H: A sad kada si se prepustio nekim delovima toga, šta te u vezi sa tim najviše uznemirava?
P: Posledice: pušenje džointa, na taj način to me ne uznemirava, da.
H: Osim što sviraš i baviš se sportom: reci mi nešto o tome?
P: Da, tad sam potpuno van sveta… Kada se bavim sportom sve drugo nestaje… Isto je kad sviram sa mojim bendom, zvuci, samo uđeš u to potpuno… … Atmosfera… Potpuno si u tome…
H: A kako je to?
P: Kao trans… Van sveta neko vreme… Vreme miruje… To je jedina stvar koja postoji… Jedino u fudbalu trčiš ili muzika, taj zvuk…
H: Ali tu su i ljudi koji dolaze da te gledaju ili slušaju?
P: To nema veze… Oni nisu tu u toku nedelje kada vežbam sa bendom… Na neki način ti si jedno… (pacijent svira bas gitaru)
H: A kako je to?
P: Misli su fokusirane samo na jednu stvar… Pustiš sve ostalo… Kada radim nešto 100%… Onda nema ništa drugo… Kao u filmu uvek imaš mrtve momente… Ali kad sam stvarno u tome, kao sa knjigom: mogu da imam isto… Kada se stvarno uključim u to… To je potpuno prepuštanje (gest).
H: Opiši prepuštanje.
P: Uključiš se u nešto potpuno… Koncentrišeš se na jednu stvar… Daješ sve svoje kapacitete i mogućnosti.
H: Opiši koncetrisanje.
P: Učiniš da tvoj mozak radi samo za jednu stvar… Fokusiraš se na nešto… Ostaviš za sobom periferne stvari…
H: Šta pod time podrazumevaš?
P: Periferni zvuci… Drugi impulsi… Ja sam veoma osetljiv na zvuke… Oni lako mogu da mi privuku pažnju… Ja jako dobro čujem… Kada se u mojoj blizini odvija neki razgovor imam problem da ne obraćam pažnju… Onda gubiš deo sebe… Od onoga što radiš… To se nadovezuje na moje nervozno postojanje: reagujem na sve…
H: Reci mi nešto o zvucima.
P: Jako me iritira kada neko jede čips u bioskopu ili kada nešto radim, a neko pored mene priča i to me uznemirava.
H: A kada izađeš?
P: Onda me ne iritira jer znaš šta je ispred tebe… A sam razgovor ne zahteva puno koncentracije.
H: Malo više o zvucima.
P: Ponekad me smiruju… Kao muzika koja me često smiri naročito ako je tehno… Gitara… Trombon… Uglavnom instrumentalna… Nisam baš za tekstove… To nije za mene…
H: A šta je onda za tebe?
P: Zvuci uopšte… Zvuci… Odem u fabriku i čujem rif… Mehanički pokreti… Kao zujanje… Ja volim eksperimentalnu muziku… Takođe i džez…
H: Zvuci… Ton?
P: Lepi okrugli zvuci… Ili oni oštri…
H: Kakva vrsta zvuka te smiri?
P: Dugi zvuci… Blago zujanje… Kotrljajući zvuci… … Talasanje… Ja sviram bas… To je za mene vrlo prijatan zvuk… To je kičma moderne muzike… … Gde se sreću melodija i ritam… Ima melodiju, a da ne mora da nosi svu tu muziku… Duboki, topli, okrugli, smirujući, strastveni zvuci… Kao bas… Čelo, kontrabas.
H: A na šta te to asocira?
P: Odmor/mir/smirenost.
H: Reci mi malo više o tome.
P: To je neka vrsta tišine bez dosade… Gde ne radiš ništa fizički… Um je uposlen raznim stvarima i ničim…
H: Još.
P: Bez obaveza… Nema pritiska… Često je to tišina…
H: Pritisak?
P: Stres… Stres u mojim mišićima… Pritisak spolja… Stvari koje radiš.
H: A na odmoru?
P: Tada je lakše da se prepustiš… Ja sam prilično egocentričan… Lako bih mogao da živim sam… Na odmoru ja sam sam… Sa mojom devojkom… Ali, bez porodice, komšija, klijenata, svi oni predstavljaju obaveze… Ja se opuštam i čitam… Majka je ostala sama nakon razvoda, moj deda je ostao sam od svoje tridesete ili četrdesete… To je genetski… Ja ne osećam potrebu da izađem… Uživam veoma kada sam sam kod kuće… To više volim nego da izlazim sa prijateljima… Funkcionišem bolje sa četiri ili pet osoba oko sebe, nego sa deset… Uglavnom pustim da me vodi okruženje… Ne usuđujem se da se pokažem… Nisam uvek iskren… Puštam da me drugi pregaze… Osećam da su svi pamteniji od mene dok se ne dokaže suprotno, a na odmoru me baš briga šta ljudi misle jer me sledećeg dana tu neće biti…
H: Kakav je to osećaj: svi su pametniji?
P: Osećaš se malim… Inferiornim… Dolaziš na drugo mesto… Ne usuđuješ se da preuzmeš vođstvo… Puštam da drugi odluči… Od pre dve godine imam drugi posao… Osećao sam se inferiornim… Puštajući druge da vode… A onda sam se u jednom momentu fokusirao na to i stao na moje noge… Kada znam ljude bolje… Treba mi ta potvrda…
H: Malo više o malom i inferiornom.
P: Kada misliš da je osoba koja stoji ispred tebe iznad tebe… Ima svu moć… Bez potrebe da se dokazuje… To nije kao: dokaži se i onda ćeš biti poštovan… Tek kasnije sam to shvatio i zaključio: ja nisam manji od ostalih i onda sam se usudio da prihvatim stvari i vodim, pa čak i razgovaram sa svojim šefom… Dok drugi, za koje sam mislio da su opasni, se ne bi ni usudili…
H: A šta te natera da to uradiš?
P: Kada dobijem tu potvrdu… Znanjem i veštinom… Kod sviranja basa to je: svaki basista je bolji dok se suprotno ne dokaže… A naravno uvek je tu neko ko je bolji… To je uglavnom sa novim ljudima… Kada sam sa ostalima ja manje-više uspevam da ostanem ja, ali u mojoj glavi je uvek ideja: pazi, jer je onaj bolji…
H: Kakav je to osećaj?
P: To nije inferiorno… Na ovom polju on ima određenu moć i ja to mogu da poštujem.
H: Šta podrazumevaš pod inferiornim?
P: Biti manji… Kao osoba… Jedan korak niže od osobe kojoj se obraćaš… Biti slabiji.
H: Postoji li nešto čega se plašiš?
P: Uglavnom novih ljudi, novih stvari, novih situacija… Ranije bih pobegao od toga… Sada je bolje… Viđam puno novih klijenata na poslu… Želim da čitam više, jer ne govorim dobro… Ali mogu da se nosim sa novim izazovima kao renoviranjem naše kuće… Nema problema… Nove mašine na poslu: nema problema i sve dok su kontakti poslovni je OK, ali na primer nova devojka mog prijatelja me čini nervoznim… Plaši me, a taj strah dolazi u moj život spolja.
H: Kakav je taj strah?
P: Da pričam o sebi… Sada mi ide dobro… Ali se plašim da pokažem ko sam.
H: Šta se plašiš da će ljudi videti?
P: Nekoga ko im se ne sviđa…
H: Neki snovi?
P: Sada ne sanjam posle džointa, ali sam ranije imao snove o kompleksu superiornosti… Kada bi se probudio sve je bilo veliko… Mega… Gigantsko… Kao univerzum…
H: Šta pod time podrazumevaš?
P: Mi smo na zemlji sa četiri milijarde ljudi… U samoj Belgiji ima ih deset miliona što je već gigantsko… A onda sve ostalo… Šta se tamo dešava… Tako veliko… Prostrano… Kao da neko ne leti više u vasionskom brodu već pluta u svemiru… Tako beznačajno… Kao praznina… Živiš, ali… Nema nade… Plutaš prema smrti… Samo treba da sačekaš…
H: Kakav je osećaj?
P: Strah… Imao sam i jedan san o velikoj pčeli… Gigantskoj pčeli, jedan i po put je bila veća od vašeg stola… Probudio sam se u panici…
H: ?
P: Postao sam klaustrofobičan… Moram da se krećem… Kada osetim da sam zatvoren ja moram da se (gest) protegnem… Ruke… Noge… Leđa… To nije zato što je soba mala, to je više kao sloboda da se krećeš koja mi je oduzeta.
H: I šta onda?
P: Tenzija počinje da raste…
H: Ako ne bi mogao da se krećeš, šta bi onda bilo?
P: O, Bože, onda bi upotrebio svu moju snagu da se na bilo koji način pokrenem… Na primer, kada sam bio mlad i kada smo igrali igru gde su svi padali jedni preko drugih, to me je dovodilo do ludila… Bio sam van sebe… Nisam mogao sa tim da živim… Moje noge su morale da budu slobodne.
H: Još neki strahovi?
P: Pauci mi nisu prijatelji…
H: A šta u vezi sa velikim stvarima?
P: Velike stvari mi stvaraju strah u smislu da su sve tako beskonačne, Zemlja i još više… Zanimljivo je što svako ima svoj život… Pa i ja… Ima tako puno ljudi na ulici… Svi su oni ponekad tužni, ljuti… Moj život je već komplikovan… Možda ima šest milijardi ljudi na zemlji i svi oni imau svoj život… To je zanimljivo… To me tera da razmišljam… To ima veze i sa društvom… Možeš jednostavno da izabereš nekog za nešto… Za samo jednu stvar… Ja sam društvena osoba… Mi moramo da radimo zajedno, da težimo ka nečemu i ne kritikujemo za samo jednu stvar… Razmišljam o crnim ovcama u društvu… Kao što je bio Hitler… Kako oni mogu da budu takvi… Ta masovna ubistva… Kako je to moguće… To je sve tako čudno…
H: Šta misliš da je najčudnija stvar u tome?
P: Da ne možeš ništa da uradiš… To je tako… Tvoje sopstveno ulaganje je beskorisno.

Analiza:
Iako je trebalo da prođe dosta vremena jasno je da je u pitanju životinjski lek, kada pacijent govori o svojoj muzici i u svom poslu upoređuje sebe sa drugima koji su višlje ili niže u odnosu na njega. I u školi se osećao kao “gubitnik”, neko ko nikada ništa neće uspeti. Mada sada on kaže: ja sam važan u društvu, bez obzira što je njegovo stvarno osećanje: ja sam mali i inferioran, a neko drugi ima moć.
Njegova glavna tegoba je unutrašnja nervoza, potreba da se kreće, nemir i svesnost nemira, plaši se da će ostaviti loš utisak kod drugih koji će videti njegovu nesirunost. Kako bi se oslobodio tenzije on puši džoint i pije alkohol, a želi da se oslobodi navika, ako ne i zavisnosti.
Imao je ozbiljnu svađu sa devojkom oko dece, ona zaista želi da ostane trudna, ali se on ne oseća spremnim još uvek i traži vreme. Od tada je prošao određeni period, a on još uvek nije spreman, ali ne želi da izgubi devojku čije je strpljenje već na izmaku. Njegova tenzija se javlja kada o tome mora da razgovara sa njom, ali dalje tokom intervjua ispostavilo se da tu tenziju ima još od osnovne škole. Potreba da se kreće uvek je prisutna, osim kada svira ili igra fudbal. Tada upada u neku vrstu transa, van sveta je, totalno fokusiran na jednu stvar, “tvoj mozak je fokusiran samo na to, potpuno prepuštanje”.
Onda kaže da je veoma osetljiv na zvuke, naročito na one okrugle, meke, duboke, tople, kotrljajuće, talasajuće, zvuke zujanja koji mu daju mir i smirenost.
Ima neku vrstu megalomanskih snova u kojima je sve gigantsko. On to opisuje kao mega, beskrajno, veličine svemira, a kada ga upitam nešto o tome, on odgovara mišlju o velikom broju ljudi na zemlji. “Čak i u našoj zemlji živi deset miliona ljudi, a svako od njih ima svoj život”. On smatra da mi svi treba da radimo zajedno i težimo ka istoj stvari, u suprotnom tu će biti crna ovca, a samim tim i masovno ubijanje. Još jedan interesantan san koji je imao je o gigantskoj pčeli, bila je oko dva metra i stvarala mu osećaj klaustrofobije, jer on mora da ima slobodu da pokreće svoje noge, a u suprotnom će poludeti.
Tako da: svaki detalj upućuje na istu stvar: veoma nemirna životinja sa neverovatnom potrebom za kretanjem i koja se smiruje dubokim, toplim zvucima zujanja. On smatra da je potrebno biti važan član društva gde svi zajedno teže ka istom cilju. On oseća da još nije spreman za stvaranje. Sanja o gigantskim stvarima, a među njima i o gigantskoj pčeli. Ja vidim ovog mladog čoveka kao pčelu radilicu, a ne maticu, koju poznajemo iz dokazivanja (veoma moćna, dominantna, bori se za svoju teritoriju, ljubomorna, spremna da ubije) i dala sam mu Apis MK.

Kontrola 06.06.2005.

P: Sada sam ekstremno umoran! To je počelo tri dana nakon leka… To mi se jako retko, a možda čak i nikad nije ni desilo… To je neprirodno za mene… To me uznemirava, jer jednostavno više ništa ne radim… Još uvek renoviramo kuću, ali sam ja jednostavno digao ruke… Radim mnogo mirnije stvari… Sviram gitaru ili slušam muziku ili samo sedim i razmišljam… Polako, opuštajuće… Stvari koje ne zahtevaju puno energije… To je ekstremno… Potpuno suprotno… Razlika je stvarno velika…
H: A šta je sa tenzijom i potrebom da se krećeš?
P: Moje celokupno osećanje je mnogo smirenije i opuštenije… Još uvek pravim male pokrete… Kako da objasnim… Stvarno je drugačije… Na primer: sedenje u bašti sa knjigom bilo je za mene zaista problematično… Sada to mogu… A čak i mali pokreti su bolje… To je to, ali više u pozadini…

A onda pacijent izjavljuje:

P: … Doneli smo veliku odluku: rešili smo da imamo bebu… To je veliki korak… Ja sam spreman… To znači: da sam to morao da odlučim sam ne bih, ali ne želim da izgubim moju devojku… A, u stvari ništa me ne zadržava…

Kontrola 04.11.2005.

P: Moja devojka je trudna… To je pozitivan napredak… Sada moram da poradim na pušenju džointa… Ja još uvek mislim: pravljenje bebe je veoma egoistično… To je jedina stvar koju možete da stvorite zajedno i to je način da nešto zaista poveže dvoje ljudi, ali dete je ili egoistično delo samo za sebe ili za par nešto što uradite jedno za drugo…
H: Ti si rekao: ne bih želeo da dovedem dete u ovaj svet, šta si pod time mislio?
P: Možda sam naivan, ali mislim: hajde da pomognemo i podržimo jedno drugo dok je u stvarnom svetu jako teško, svaka osoba za sebe… Nije mi baš udobno u kapitalističkom svetu, računa se samo novac… Dok ja mislim da osoba treba da bude spremna da daje… Vreme… Pažnju… A, šta je sa okolinom za koju čini se niko ne brine…

Kada sam ga pitala kakav je njegov nemir sada, on kaže:

P: … Osećaj mi se vratio u septembru i tek tada sam shvatio koliko bolje je bilo pre… Ali, ta nervoza je nestala u roku od nekoliko nedelja… Sada je nema… Lakše mi je na koži i imam osećanje veće opuštenosti… Ali vodim veoma užurban život… Nestao je osećaj lenjosti i umora… Nakon godišnjeg odmora ponovo sam počeo da se bavim fudbalom, moram da završim i renoviranje kuće i još uvek želim da sviram i slušam muziku, ne znam šta ću pre…

Analiza:
Čini se da se nakon početnog talasa u suprotnom pravcu, balans ponovo vratio. Konačno je njegova devojka trudna iako on još uvek ima svoja ubeđenja i ideje o svetu uopšte. Ne očekuje da se to tako brzo promeni i očigledno je da je mogao da odluči da ima dete uprkos svemu. Njegove senzacije na telu su manje intenzivne i oseća se opuštenije i bolje u svojoj koži. Tenzija se vratila mada na kratko i zbog velike promene u njegovom životu odlučila sam da mu ponovim
Apis MK.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *